Jedinstvenost korisničkih adresa, koju danas obezbeđuje IP tehnologija, važna je i za globalni Internet prostor i za lokalne mreže.
Svaka IP adresa ima dva dela: broj mreže i broj hosta. Za pristup globalnom Internetu nije dovoljna interna IP adresa: za ovo je potrebna spoljna IP adresa koju obezbeđuje provajder.
Različiti regioni imaju svoje internet registratore (RIR). Na primer, u Africi je AfriNIC, a za Severnu Ameriku je ARIN. Regionalni RIR primaju velike blokove adresa od IANA-e i distribuiraju ih provajderima, koji zauzvrat izdaju jedinstvene IP adrese povezanim korisnicima.
Važno je razumeti da IP adresa nije dodeljena jednom uređaju ili ruteru/ruteru, već opštoj mrežnoj vezi. Dakle, svaki port rutera može imati svoj IP, a može ih biti i nekoliko u krajnjem čvoru: po broju mrežnih veza. Pored toga, u izolovanim mrežama, IP broj može proizvoljno da dodeli administrator - iz obezbeđene baze podataka RIR brojeva.
Istorija stvaranja TCP/IP protokola
Razvoj i unapređenje IP protokola je neraskidivo povezano sa istorijom globalnog Interneta. Sve je počelo sa računarskom mrežom ARPANET 1969. godine, koja je ujedinila četiri raspoređena istraživačka centra u Sjedinjenim Američkim Državama.
Mreža ARPANET je prepoznata kao pravac koji obećava i iste godine dobija sopstveni server koji je instaliran na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu. Kompjuterska tehnologija tog vremena bila je daleko od modernih računara: terminal koji je opsluživao ARPANET imao je samo 12 kilobajta RAM-a.
1971. godine razvijen je prvi program za e-poštu u Sjedinjenim Državama. Do 1973. tehnologija e-pošte je postala međunarodna, a uspostavljene su kablovske veze između SAD, UK i Norveške. Za slanje pisama na drugu hemisferu korišćen je transatlantski telefonski kabl položen duž dna okeana.
Sve do kraja 70-ih, globalna informaciona mreža je korišćena prvenstveno za slanje i prijem tekstualnih poruka (pisma), kao i za reklamne poruke i objavljivanje saopštenja u tekstualnom obliku (bez grafike).
Rođendanom IP protokola se smatra 1981. godina, kada je RFC 791 konačno odobrio standarde za njegov rad. Pre uvođenja ovih standarda, povezanim uređajima i mrežama su se dodeljivali jedinstveni brojevi proizvoljno – bez centralizovane kontrole, a od 1981. godine na snagu je stupio jedinstven globalni standard, razumljiv računarskim sistemima širom sveta.
U januaru 1983. ARPANET je počeo da radi preko TCP/IP-a i uspostavio naziv Interneta koji se i danas koristi. Od sada se svaka Internet adresa automatski obrađuje i sadrži informacije o približnoj lokaciji vlasnika. Dakle, od 1983. godine svakom računaru su dodeljene dve adrese: digitalna i domenska.
Prednosti TCP/IP-a
Uveden 1980-ih, IP koristi 32 bita podeljena u četiri osmobitna okteta. Svaki od njih je prikazan u decimalnom obliku i odvojen je od susednih okteta tačkom.
Uopšteno govoreći, IP adresa izgleda ovako: 127.23.89.100. Prva tri bita informacija u IP broju definisana su kao klasa adrese: A, B, C. Svaki od njih koristi sopstvene oktete u identifikatoru mreže, smanjujući mogući broj hostova u klasama višeg reda.
Prednosti korišćenja TCP/IP tehnologije:
- Svestranost primene.
- Mogućnost kreiranja višeplatformskih veza između heterogenih mreža.
- Mogućnost ponovnog prenosa paketa podataka – orijentisano na vezu.
- Sprečite zagušenje mreže, uključujući aditivno/multiplikativno smanjenje AIMD-a.
- Otkrivanje grešaka izračunavanjem kontrolnih suma podataka.
Glavna prednost IP komutacije je globalna distribucija mreže i odsustvo jednog kontrolnog centra koji bi mogao da postane usko grlo u sistemu. IP je, po svojoj prirodi, zaštićen od zagušenja i uvek koristi maksimalnu propusnost mrežnih komunikacija.
Do danas ne postoji alternativna zamena za njega. IP komutacija je sveprisutna ne samo u računarskim sistemima, već iu telefoniji i televiziji.
Pronalaženje IP adrese je veoma jednostavno ─ besplatna usluga će rešiti ovaj problem u sekundi!
